Националне мањине у српским пределима: демографско-етнографска студија
Српски проблеми; серија националних списа, I. Свеска
Лазо М. Костић
Српски културни клуб "Св. Сава", Торонто, 1961
II. ВЛАСИ И СРОДНЕ ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ.
А) ВЛАСИ У СРБИЈИ.
Са првим проширењем Србије почетком тридесетих година прошлог века појавио се и један етнополитички проблем за њене управљаче, који није нестао ни до дана данашњега. Али сви знаци говоре да ће ускоро нестати.
Реч је о насељима влашким у северо-источним деловима Србије. Како су се ту населили и кад, ја не знам (да ли су домороци, доцније насељени итд.?) Гардиски пруски официр Пирх пише у свом путопису по Србији (I, 287) још године 1829: “Власи су дошли у Србију по позиву српске владе, да би се источни предели населили и обрадили”. За цело време Србије XIX века они се срећу и запажају. Ами Буе је писао 1840 (у своме делу “Европска Турска”, II том, стр. 8.): “у Крајини има око 50 влашких насеља, а у области Кључа око 30 села готово искључиво влашких, који су ту (Власи) постепено надоместили Словене, као што доказују имена заселака”. Њих је дакле још испочетка у Србији било доста и број лица влашког језика и влашког порекла био је знатан. Процентуално, пак, био је чак тегобан. Али, као што је у прошлом одељку речено, тај проценат се стално смањивао, док су апсолутни бројеви варирали али не много, све до последњих година, кад је наступио један формалан пад, суноврат.
Последњи попис становништва у Југославији нашао је у Србији свега 28 хиљада Влаха. (Попис је извршен 1953, али се сад тек, и то постепено, саопштавају резултати етничке статистике.) Овако мали број Влаха није никад досад био забележен, и зато га треба статистички осветлити. То опет захтева да се оде мало у прошлост.
Претпоследњи попис, извршен пет година раније (марта 1948), нашао их је преко 93 хиљаде. Први попис извршен у Краљевини Југославији јануара 1921 нашао је у самој преткумановској Србији скоро 143 хиљаде Влаха.
За 1931 немамо података, али тешко да је било разлике између тога пописа и претходног, из 1921.
Откуд ове страшне диференције? Оне су делом методолошког карактера, а делом почивају на национално-политичкој преоријентацији.
Методолошког карактера утолико, што пређашње статистике и Србије и Југославије нису питале ко је какве народности већ којег је језика. Сви који су рекли да код куће говоре влашки, да им је то матерњи језик, сматрани су за Влахе. То је тзв. објективни критеријум, одн. утврђивање симптома место саме појаве. У комунистичкој Југославији је усвојен субјективни критериј: свак може да означи своју народност како хоће без обзира на језик који говори.
И Власи су то канда користили у највећем опсегу да се обележе као Срби. Сад кад им је први пут признат статус мањине, кад су добили право на своје школе итд., сад одједном неће да су Власи већ Срби.
Ја, нажалост, не могу из даљине да упознам интимне разлоге тој појави. Али да је она истинита, не може бити сумње. Данашњи режим смањује број Срба где год је то могуће и парадира са мањинским правима које тобоже он први признаје. Одједном, сваки нови попис преполовљује број Влаха у Србији.
Једна појава која заиста даје на размишљање. Један доказ да Срби нису национални поробљивачи каквим их претстављају. Док су они стварно владали, Власи су били Власи; кад су престали да владају Срби, Власи постају Срби! Невероватна ствар, па опет истинита!
Из последњег пописа у Југославији познати су само сумарни подаци о броју Влаха. Како су они сад распоређени по појединим областима, дознаће се тек доцније, кад и детаљни подаци буду објављени. Важно ће бити установити територијалне варијације ове појаве: да ли су сви делови Србије где су Власи живели једнако напустили своју народност, одн. у једнаким пропорцијама, или је то учињено негде више а негде мање?
Према попису из год. 1921, Влаха је било у већим количинама у округу Крајинском (62 хиљаде или слаба половина), у округу Пожаревачком (44 хиљаде), Тимочком (29 хиљада), и Моравском (мање од 5 хиљада). Компактно су се појављивали само у северно-западном куту Србије али и ту испресецани Србима.
Прве податке о броју Влаха у Србији објавио је Јован Гавриловић у Гласнику друштва српске словесности књига 4. Односе се на годину 1850. Они немају сасвим званичан, али им се не може оспорити полузваничан карактер. Упоређења са идућим пописима потврђују његове добре изворе.
Гавриловић налази укупно у Србији тачно у половини прошлог века 105 хиљада Влаха, од којих отпада на Крајину 36 хиљада, на Пожаревачки округ 40 хиљада, а на Црноречки 20 хиљада (остатак Смедеревски и Ћуприски). Он сам каже да је бројно стање до тада уопште непознато.
Према познатом управнику српске Државне статистике Богољубу Јовановићу, 1866 је било у Србији 127 хиљада Влаха. То је он саопштио у немачком часопису “Дас Аусланд” (Иностранство) за годину 1874. Према кофицијенту прираштаја, Јовановић сматра да је те године (1874) било у Србији Влаха 143 хиљаде (једнако као 1921 и 1884).
За даље године одн. временске периоде имам исписане податке, за које не знам поуздано одакле сам их црпео. Званичне публикације српске Државне
статистике немам код себе, но ипак су ови подаци из најсигурнијих извора, које статистичар сместа може да утврди. Ја ћу их сада све поређати у табеларној форми заједно са претходним и накнадним.
Према томе Влаха је нађено у Србији у годинама:
1850 104.807
1866 127.402
1874 143.000 (процена)
1884 142.000
1890 149.873
1895 159.510
1900 122.429
1921 142.773
1948 93.439
1953 28.022
Код многих писаца, и домаћих и страних, налазе се бројеви Влаха у Србији који су произвољно конструисани, на основу разних, ванстатистичких опсервација. Тако сам Јован Цвијић тврди да је Влаха било на прекретници овог века 86.305. Откуд му ти подаци, ја не знам. Било их је 28 хиљада више. У познатом географском часопису “Глобус”, који је излазио цео век на немачком језику, пише проф. Сабо године 1875 да је у Србији Румуна 175 хиљада, а ако им се додају Цинцари и Куцовласи пуних 200 хиљада (уз њих и сто хиљада Бугара). Све су ово процене без званичне подлоге. Бројеви које смо ми навели почивају на званичној подлози, већим делом су директно званични. (До године 1850 није уопште било никаквог прикупљања података о броју Влаха у Србији, чак ни квазистатистичког).
Испочетка су Власи сачињавали (откад се статистике воде) преко десет од сто становништва целе Србије, чак у прва два пописа близу 12%. (Раније врло вероватно и више).
После тај проценат стално опада. 1900 године сачињавали су скоро 5 процента (4,91%), а 1948 мање од једног и по процента (1,43%); 1953 мало више од тога процента (0,6%).
Све до комунистичке Југославије апсолутни бројеви показују једну типичну константност уз благ успон до 1895, кад су ти бројеви били на кулмену. Доцнији пад, као последица школа, војске и све већег сељења из првобитних насеља појединаца, показују такође благ пад, док тај пад у другој Југославији не узима спектакуларне размере. Први попис у тој држави налази трећину мање Влаха него последњи пред њим. Следећи опет више од две трећине мање него претходни.
Неоспорно да је, поред субјективних разлога и жеље Влаха за изједначењем са околином, много допринела нагла индустријализација земље које је захватила с једне стране и влашке крајеве а с друге стране извукла влашко становништво из првобитних насеља и помешала га са Србима. Ако се та тенденција и даље буде развијала у истом правцу (мада не истим темпом), није далеко дан кад ће екзистенција Влаха у Србији бити само историска реминисценција.
Колико је та појава чудна, толико нам може бити само пријатна. То није неки нови популациони елеменат, нама непознат, с којим можемо да се разочарамо. То је група становништва која је са Србима и међу Србима живела бар један век, чак и век и по, делила формално с њима и зло и добро, заједно ратовала, заједно патила, заједно кликовала. Територијално и судбински нераздружива, сад су они и идејно, ментално, национално, једно.
Још је аустро-маџарски историчар Феликс Филип Каниц у својој познатој збирци “Краљевина Србија и Српски Народ” (III књ. стр. 104) писао: “Заштићен једнаким правима и осведоченом слободом свих српских грађана, поправио се у знатној мери карактер Влаха у српским низијама”.
Власи су један веома ваљан и држави одан елеменат, који је овога рата показао највидније своју лојалност. Покушај неколико ренегата склоњених у
Турн-Северину 1941 г. да ствара међу српским Власима ириденту у корист Румуније остао је потпуно без успеха. Никаквог одјека није нашао међу српским Власима, мада би му несумњиво окупаторске власти биле наклоњене. Покрет ђенерала Михаиловића наишао је опет на пун одзив међу влашким становништвом. Нигде у Србији нису се устаници безбедније осећали него међу Власима. Ни за живу главу не би их они издали. Дирљиво је било видети како су и људи, којима је иначе хајдучија импонирала, присно сарађивали са подземним покретом ђенерала Михаиловића. Незаборавни су
тренутци које је човек тамо провео.
И данашњи очигледни покушај српских Влаха да се потпуно изједначе са већином становништва, да се од њих ни у чему не разликују, ми можемо
искрено да поздравимо. Ми то нисмо форсирали (доказ је да су преко сто година, изолирани од матице, задржали свој језик и своју посебност), али ми то нећемо ни да спречавамо. Они су у најтежим моментима по Српство доказали да нам духовно присно припадају. Нека су нам добро дошли!
У моментима кад се много тога дроби од српске националне зграде и отпада од српског националног тела, овај прираст Влаха и њихов приступ Српству, који је изгледа потпун и незадржљив, ми искрено поздрављамо.
Желећи да одржимо потпуност излагања и крајњу објективност, морамо рећи да ј е према дефинитивним подацима пописа из 1953 било укупно лица са влашким матерњим језиком у ужој Србији близу 200 хиљада (управо 198.793), али су се од њих скоро 170 хиљада изјаснили као Срби. Доказ више да им је језик слободан и да је њихово опредељење без жртава. Ово је такође доказ да тај свет није физички пропао нити нестао без трага, као што би српски непријатељи могли да изводе из досадашњих статистика. Они су остали Власи по језику, Срби по осећањима.
