Питање Влаха: Производња нацијеПише Наташа ЈовановићДа ли потенцирање влашког питања у источној Србији најсликовитије показује како се у процесу придруживања ЕУ сецира национално тело да би из његових ћелија израсле нове нације?Не може никако бити да мултиетничка Србија данас опстане уколико јој се наметне улога генетичара који мора да анализира свако крвно зрнце. А од Србије на путу ка ЕУ то се перманентно тражи. После Косова, Санџака и Војводине, следеће Јариње могло би да се деси на линији која раздваја источну од уже Србије, када Власи употребљени од стране ЕУ и аутора глобалног концепта затраже своја права.
УПОТРЕБА ВЛАХАВлаха у источној Србији, према незваничним проценама резултата последњег пописа становништва, има два до три пута више у односу на 2002. годину када се број оних који се декларишу као Власи третирао у рангу статистичке грешке. Тада се 39.953 грађана изјаснило као Власи, док је Румуна било 4.175. Буђење непостојеће националне свести која се манифестује кроз рад Националног савета влашке мањине и влашких политичких странака, те инсистирање на писму и језику и румунској Цркви, а како тврде и Срби и Власи, житељи Кладова, Неготина, Бора иде у прилог стварања анимозитета и гурање Влаха у наручје Румуније. Да ли питање права Влаха отвара у перспективи могућност примене национално-историјског инжењеринга којим ће Шумадија бити одвојена од природне источне крајине? Колико у овако замишљеном концепту Румунија користи Влахе, а ЕУ саму Румунију, те ко у таквим околностима треба, а не води државотворну политику?
Док у англосаксонском делу света реални етницитети губе идентитет и формирају велике нације подобне креатору модерне империје, код нас тече обрнути процес. Наиме, клица стварања нових, а никад постојећих нација процес је који доводи до тога да се из српског национа, а на основу историјских реликата којима је богата балканска ветрометина, Србија сведе на балкански пашалук. Како? Требало би се присетити изјаве председника Одбора за људска права у Бору и некадашњег председника Савеза Влаха, па да ствари буду јасније. Он је, наиме, изјавио да су Румуни исто што и Власи. „Према последњем попису“, наводи он, „Румуна је било око четири хиљаде, а Влаха око 40 хиљада. Прави податак је да нас укупно има око 200 хиљада. Плашим се да на предстојећем попису опет неће бити представљени прави подаци, и да ће људи бити заплашени. Београду не одговара да Влахе призна као Румуне, јер би се тиме проблем интернационализовао“.
Становници, пак из Тимочке крајине памте и да је пре пописа из 2002. године румунска станица „Тимок прес“ изнела информацију да у овом делу Србије живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна! У истој Тимочкој крајини, на попису 2002. године, евидентирано је укупно 284.112 становника.
А да процес румунизације Влаха није тек идеја појединаца ентузијаста или ствар новинарског гафа сведочи и чињеница да је Румунија, традиционално наклоњена Србима, стала у ред са Холандијом и одбила да ратификује Споразум о стабилизацији и придруживању. Још увек! Приликом најаве последње посете председника Румуније Трајана Басескуа речено је да „долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој крајини“. Ова информација можда не би пробудила већу пажњу да од почетка ове године из Румуније нису стизали „пријатељски“ сигнали да је Србија потребна Власима у Тимочкој крајини, да „призна статус румунске националне мањине“. На то нико није реаговао, као ни на самосталну посету Басескуа Неготину, у којем се у пратњи влашких странака обратио ондашњем становништву. Ствари постају јасније када се зна да је том приликом Басеску рекао да су свима који се изјашњавају као Власи-Румуни потребни школе, медији и цркве на матерњем језику како би сачували идентитет. Тако се у јавности термин историјски непознат, Влах-Румун, могао чути и из уста председника једне државе, а само превођење Влаха у Румуне одвија се тако што румунска држава нуди и реализује понуду за оне који се на попису изјасне као Власи и Румуни. Њима, наиме румунска држава, омогућава стипендије за студирање на румунским универзитетима.
Дакле, уколико Србија која служи белом свету прихвати, дозволи стварање за почетак влашке нације, може очекивати и ратификацију ССП-а од стране Румуније. Режим у Србији делом учествује и у процесу стварања вештачке нације Влаха тако што уместо да ради на јачању националне свести и води државотворну политику, странка Бориса Тадића на локалу улази у коалицију са бројно занемарљиво малим влашким странкама чиме се повећава број њихових одборника.
ЈЕЗИК БЕЗ ПИСМАИндикативним се чини и податак да у крајевима источне Србије које делом насељују Власи, ЛДП има велики број гласача, као и да је идеја УРС-а о регионализацији успешно усвојена, што се може објаснити и чињеницом да нема аморфне националне свети. Драган Марковић, председник Одбора ДСС у Бору, каже да је у протеклих двадесет година започет процес у којем се све већи број грађана декларише као припадници влашке нације. „Постоје две влашке странке – Влашка демократска странка Србије (ВДСС) и Влашка демократска странка (ВДС), која је вероватно настала отцепљивањем ВДСС-а. ВДСС, заступајући права Влаха, тражи да богослужење буде на матерњем језику, при чему како не постоји влашки, најприближнијим се учинио румунски језик. На челу ВДСС-а је др Предраг Балашевић, они на 16 општина имају одборе. Боре се за влашко питање, то јест за влашки језик и румунско писмо, имају два одборника у Скупштини Општине Бор, а у Неготину одборнике има Влашка демократска странка, која је у коалицији са ДС-ом, Г17 Плус-ом, СПС-ом и њиховим коалиционим партнерима. ВДСС је дуги низ година била под патронатом ДС-а“.
Марковић напомиње и да је Влашки национални савет под утицајем ВДСС-а, јер циљ владајућим странкама је да кроз блискост са влашким странкама, а преко Влашког националног савета дођу до огромног новца.
„У питању је прикупљање гласова, утицаја и свега осталог.“
Пошто смо лекцију већ научили, могли бисмо да се запитамо да ли агресивно инсистирање на језику, писму, те културним посебностима представљају степеник ка стварању националне посебности. Простор источне Србије не може ништа друго да буде него српски, а да је влашка посебност са језиком без писма очигледан историјски анахронизам потврђује и чињеница да у овом „језику“ не постоје називи ни за један од техничких изума 20 века, већ за то користе српске називе. То је показатељ да је влашки језик, језик без писма, и да Власи нису ништа друго до мешавина настала у времену турске окупације. Као последица мноштва сеоба у српском народу на овом подручју насељавају се углавном Срби са КиМ и вардарске Македоније, али због територијалне изолованости и саобраћајне неповезаности бивају углавном упућени на суседне румунске крајеве у Влашкој низији.
Поглед на нашу историју говори да српски карактер источне Србије није био потврђен само Хајдук Вељковом херојском одбраном Источне српске крајине, већ и тиме што се најсрпскија и најдржавотворнија странка 19 века – радикална, родила нигде другде него у завичају Баје Пашића, у источној Србији. Такође, источна Србија, данашњи борски и тимочки округ представљају територијално језгро обновљене нововековне српске државе, јер су у састав српске аутономије ушли већ по хатишерифима из 1830. и 1833. године.
Своју националну самосвест источна Србија показала је и у Тимочкој буни коју је могао да подигне само исконски српски сељак који је на Закон краља Милана о расформирању народне војске одговорио у складу са Пашићевом мудрошћу: „Оружје предајте, али без пушака не остај“. За оне који данас сумњају у српски карактер Неготинске и Тимочке крајине и онима који и ову исконску српску земљу покушавају да расрбе, треба показати гробове на Зејтинлику где су међу најбројнијим гробови храбрих Тимочана који су гинући по Албанији, Кајмакчалану и Солунском фронту не само бранили отаџбину већ се једном засвагда својом крвљу уписали у српску историју, да ту и вечно остану. Зато сви они који данас помажу расрбљивању источне Србије не раде ништа друго него се ругају светим костима погинулих Тимочана у Првом светском рату.
КОНЦЕПТ ИМПЕРИЈЕЧак и Броз у својој политици комадања и расрбљавања није ишао толико далеко да на подручју источне Србије од Влаха прави некакву посебну, а посебно не румунску нацију. Броз је пажљиво водећи рачуна о српском карактеру источне Србије решавао проблем те аморфне групе, која је етнички углавном српска, али је због историјских процеса добила посебности, тако што је на овом подручју уводио припремна одељења за привикавање деце, посебно са села, за редовно увођење у наставу.
Данас се кроз прављење вештачке влашке нације назире концепт глобалне империје која буђењем непостојећих или аморфних историјских етницитета или националних скупина разбија формиране историјске нације. Тиме се чини медвеђа услуга и самим становницима источне Србије, тзв. „влашком становништву“, које уместо укључивања у природну нацију (у задњих 200 година дала је једног Мокрањца) сада услед буђења непостојеће националне свести почиње да се социјално обогаљује. Данас се као још један инструмент који дува у једра идеји румунизације Влаха инсистира на прекограничној сарадњи коју заговара ЕУ, те развијању Дунавске стратегије. Ако је познато да иза Дунавске стратегије стоји Фондација која носи име Фридриха Наумана, оног који је 1915. године рекао да су Срби главни реметилачки фактор на Балкану, јасно је да се Србија утапа у организацију која се баштини на идејама Аустро-Угарске.
Да ли можемо очекивати да, захваљујући данашњој недржавотворној политици коју води владајући режим, за 50 година на линији која раздваја источну од остатка Србије осване ново Јариње?
Наставиће сеIzvor:
http://www.pecat.co.rs/2011/12/pitanje-vlaha-proizvodnja-nacije/ 1. Decembar 2011.