Аутор Тема: Влашка насеља у Кнежевини Србији по Милошу С. Милојевићу 1872 г.  (Прочитано 1242 пута)

Ван мреже Volcae

  • Уредник
  • *****
  • Поруке: 1303
  • Углед: +0/-0

Ван мреже Volcae

  • Уредник
  • *****
  • Поруке: 1303
  • Углед: +0/-0

Ван мреже Volcae

  • Уредник
  • *****
  • Поруке: 1303
  • Углед: +0/-0

Ван мреже Volcae

  • Уредник
  • *****
  • Поруке: 1303
  • Углед: +0/-0

Ван мреже Volcae

  • Уредник
  • *****
  • Поруке: 1303
  • Углед: +0/-0
Милош Милојевић (16. октобар 1840, Црна Бара, Мачва — 24. јуни 1897, Београд) је био српски историчар који је знатан део свог живота и рада посветио подизању националне свести у српском народу.

Основну школу завршио је у Глоговцу да би школовање наставио у Београду. На Лицеју је студирао право између 1859. и 1862. да би наредне три године провео у Москви студирајући на Историјско-филолошком одсеку Филозофског факултета. По завршеном школовању ступио је у државну службу. Радио је као писар и секретар суда у Ваљеву. Од 1870. до 1893. бавио се професорским позивом предавајући у више школа у Београду и Лесковцу, а у некима је радио и као директор. Био је редовни члан Српског ученог друштва, почасни члан Академије наука (1892) и члан главног одбора Друштва Светог Саве у Београду.

Као добровољац учествовао је у Српско-турским ратовима (1876—1878). Као члан Либералне странке, био је ангажован на ширењу националних идеја. Са овим циљем путовао је по Македонији и Старој Србији. Свој историјски и књижевни рад наменио је пре свега подизању националне свести у Срба, међутим, баш због тога је често занемаривао научни приступ и критичку методу. Из националних побуда често је улепшавао српску прошлост и обичаје. Његове радове оспоравaли су не само историчари других националности, већ и критички настројени српски историчари, нарочито Иларион Руварац. Иако се највећем делу његових раова одриче било каква историографска вредност неки аспекту његовог рада, нарочито онај у вези са прикупљањем српских средњовековних извора нису остали без одјека у историографији. Обилазећи крајеве Старе Србије 79-их година 19. века Милојевић је прикупио значајан број српских рукописа као и три значајне повеље Први уи Другу дечанску хрисовуљу које су чуване у Дечанима и Призренску тапију, документ који представља један од ретких сачуваних купопродајних уговора из средњовековне Србије. ОВај документ пронађен је на тавану цркве Светог Ђорђа Руновића у Призрену. Ови налази су објављивани и тако постали доступни научницима али је добар део Милојевићеве заоставштине изгубљен. Наиме, највећи део његове богате збирке страдао је током Првог светтског рата а након рата пронађен је само један сандук у коме се налазила Трећа дечанска хрисовуља док се другим двема значајним исправама изгубио сваки траг.

Његова главна дела су :

Песме и обичаји укупног народа српског, I (1869), II (1870), III (1875)
Путопис дела Праве-Старе-Србије, I—III (1871-1877)
Одломци историје Срба и југословенских земаља у Турској и Аустрији (1872)
Општи лист патријаршије пећске (1872)

извор:
Историјска библиотека
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:milos-milojevic