Скорашње поруке61
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИНАЦА
« Последња порука ljubisa.b.kici послато 15.04.2020. 19:21 »ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИНАЦА
ТИМОЧКA ДИВИЗИЈА
И XIII ПУК
ЉУБИША ЛУ БОЖА КИЋИ
Штампање књиге финансирала је
СЛОБОДАНКА НИЦУЛОВИЋ – ПАУНОВИЋ
Бесплатан примерак
Са исправкама и допунама након штампања
Издање аутора
Штампа “ТЕРЦИЈА” Бор
Тираж 1000
БОР, 2018. Године
Зла коб Тимочке дивизије била је та, што је војвода Степа Степановић имао неограничено поверење у њене борбене способности. Веровао је да ће она савладати увек све препреке, освојити непријатељске положаје и извојевати победе. Или, пак није марио за њене губитке. Или, што је још горе и катастрофалније, да су оба фактора била од утицаја.
Шумадинци су имали родом из Тополе Краља, са којим су се дичили, а он са њима поносио. Зајечарци су имали Николу Пашића, а Неготинци Стевана Мокрањца за реквијем и Хајдук Вељка за давање глава.
Неписмени – не пишу своју историју
а писмени – не маре да је читају
Књига је посвећена мом деди Ницуловић Јовану, ратнику XIII пука I позива, учеснику Балканских ратова и Првог светског рата, који је због опаког командовања заробљен на Легету и није доживео повратак из заробљеништва. Такође, његовој браћи Павлу, који је преживео заробљеништво, и Пауну, који је прешао преко Албаније и Солуна.
Ратник Јован, одведен је у заробљенички логор Нађмеђер, а потом у Маутхаузен, одакле се није вратио. У родном селу Танди, нема споменика за оне који су дали животе за незахвалну домовину или су властодршци били незахвални.
Неуки сељани, већином неписмени или полупис-мени са два или три разреда основне школе, удовице, сирочад и инвалиди, нису имали средстава нити кога ко би их организовао, да би подигли споменик палим синовима, очевима, мужевима и саборцима. Након Другог светског рата, седамде-сетих година XX века, било је говора да се подигне споменик палим борцима II светског рата. Био је предлог да се уједно обележе и имена палих ратника у Првом светском рату, али се није дошло до сагласности и није подигнут никакав споменик.
Прикупљени материјал и записи у овој књизи биће споменик безименим палим ратницима о којима су преживели ретко говорили, а потомци још мање.
Ја нисам историчар, ја само наводим дела истори-чара и записивача.
Љубиша Ницуловић
О ТИМОЧКОЈ ДИВИЗИЈИ И КРАЈИНИ
У борбама за ослобођење од Турака на територији Тимочке крајине изграђивани су шанчеви у којима су биле војне посаде. Такође, и у утврђеним градовима било је војних посада.
Након ослобођења од Турака формирају се војне јединице у одређеним областима. У Српско-турским ратовима од њих су се формирале три наше бригаде I и II класе (Крајинска, Црноречка и Књажевачка). Рeорганизацијом народне војске формира се стална касарнска војска са гарнизонима у Неготину, Зајечару и Књажевцу. Бивше формације се постепено трансфо-рмишу и ствара се Тимочка дивизија са седиштем најпре у Књажевцу, а потом у Зајечару. Један од пукова Тимочке дивизије био је XIII пук „Хајдук Вељко“.
Тимочку дивизију сачињавали су пукови: XIII из Кра-јинског округа, XIV из Књажевачког и XX из Зајеча-рског округа, односно њу су сачињавали Крајинци и Тимочани. У састав Тимочке дивизије I позива улазио је и XV пешадијски пук „Стеван Синђелић“ – Параћин. У Зајечару је био штаб дивизије и VI прекобројни пук.
Крајински округ са седиштем у Неготину био је састављен од четири среза:
1. Срез брзопаланачки (Брза Паланка, Малајница, Дупљане, Михајловац, Плавна, Трњане, Шаркамен, Поповица, Мала Каменица, Купузиште, Џањево, Штубик, Јасеница, Карбулово, Видровац, Прахово, Јабуковац, Вратна, Уровица, Слатина);
2. Срез кључки (Грабовица, Велесница, Бордељ, Река, Подвршка, Манастирица, Велика Каменица, Текија, Сип, Речица, Велика Врбица, Мала Врбица, Костол, Ртково, Корбово, Брлога, Џеџерац, Петрово Село, Вајуга, Кладушница, Кладово);
3. Срез поречко–речки (Доњи Милановац, Бољетин, Голубиње, Мосна, Тополница, Клокочевац, Црнајка, Рудна Глава, Горњане, Танда, Мајданпек);
4. Срез крајински (Тамнић, Рајац, Вељково, Смедовац, Брестовац, Лука, Рогљево, Самариновац, Метриш, Короглаш, Србовлах, Мала Јасикова, Копривница, Сиколе, Салаш, Глоговица, Чокањар, Чубра, Речка, Буковче, Брусник, Кленовац, Табаковац, Мокрање, Радујевац, Кобишница, Велика Јасикова, Неготин).
ТИМОЧКА КРАЈИНА КРОЗ ИСТОРИЈУ
Тимочка крајина, мада се не налази на главном бал-канском коридору где су пролазили освајачки походи и мирнодопски каравани, она представља споредни пролаз, а истовремено и улаз према суседним областима и државама. Преко Тимочке области из Моравско-вардарске долине прелази се према Видину, Дунаву и Влашкој преко Дунава. И обратно, из јужног Подунавља долази се у области Мораве и Вардара.
Као географска целина у Србији она обухвата терен поред речних токова Тимока, Белог и Црног Тимока, а у ширем смислу и област Поречке реке, заједно са равницама и побрђима која се шире до планинских венаца који омеђују овај простор. Такође, ова област географски пружа се и на десну обалу Тимока, у Бугарској према Видину.
Као климатски повољна, а богата природним ресурсима који су били повољни за лов, риболов, сточарство, земљорадњу и рударство, ова област је била насељавана од праисторије. Њу су у историјском периоду насељавали дивљи Трибали који су ратовали против Филипа Македонског, а потом против његовог сина. Александар Македонски поразио је Трибале 335. године пре нове ере и натерао их да дају војне одреде за његове походе против Персије. Одласком дела Трибала тј. војних одреда са Алексанром Великим, њихова племена слабе и бивају приморана да се повлаче пред најездом других ратничких хорди. У области Балкана продиру Келти, њихово ратничко племе Скордисци, који су у историји познати и као Мали Скордисци, улазе у област Тимока, запоседају насеља и плодне долине поред река, а претходно становништво повлачи се у брда. Временом између племенских група долази до размене производа и трговине и постепеног међусобног мешања Меза, Келта и Дачана.
У времену римског освајања, Римљани 29. године пре нове ере покоравају Мезе и формирају провинцију Мезија, у чијем је саставу и Тимочка област. Након повлачења Римљана 270 – 275. године нове ере из прекодунавске Дакије, за време цара Аурелијана ова област улази у састав новоформиране провинције Дакија Рипенс. Ова област доживљава градитељски и економски процват и даје једног значајног римског цара Гајa Галеријa Валеријa Максимијанa који је изградио Феликс РОМУЛИЈАНУ, надалеко познату грађевину. Такође, са овог простора је његов сестрић Максимиан Даја, претендент за римског цара, који је погинуо у борбама са супарничким војсковођама. Остаци његових палата налазе се код Шаркамена.
Некадашњи простор између Мезије и Тракије, није постојбина само царева, већ према римском предању, ту је рођен и бог рата Марс.
Слабљењем Римског царства и напуштањем утврђења у пограничној области – Лимесу, у ову област продиру варварска племена која је разарају и уназађују на дужи временски период.
За време јачања средњовековних држава ова област бива освајана и разарана од сукобљених војски, а повремено је у саставу самосталне видинске државе. У времену турског освајања према Дунаву, на месту Ровинама (или Урвинама), за које се поуздано не зна где се налазило, у чувеној бици 1395. године против влашког војводе Мирчеа, поражени су Турци, а гину Марко Краљевић и Константин Дејановић, као турски вазали. Према легенди Марко Краљевић је сахрањен код манастира у Короглашу. Војске прелазе преко овог терена и у времену битке код Никопоља, где су хришћани поражени.
Турским освајањем и падом Видинске кнежевине 1396. године, пограничне области постају посебне војне крајине са посебним правима и обавезама. Познати су кануни браничевских и видинских Влаха из 1477. и 1516. године, где су прецизиране војне обавезе, права и дажбине граничара, чиме су због службе у чувању граница стицали одређене повластице. Са ширењем Турског царства и даљим померањем граница преко Угарске према Аустрији, постепено се укидају погодности које су војнуци – граничари имали, али у Крајини, Црноречју, Браничеву и неким другим областима остају хасови – земљишни поседи који су под контролом директно из Истанбула.
За време Турака средином XVI века на територији Тимочке крајине хајдукују Старина Новак и Дели-Радивоје и синови Татомир и Мали Грујица.
Пожаревачким миром између Аустрије и Турске 1718. године, северни део Србије потпао је под аустријску власт, при чему је северни део Тимочке крајине у саставу Темишварскe управе све до 1739. године.
„Тек је 1741. године султан Махмуд I својом одлуком од 25.XI 1741. године обновио на делу Фетихисламске и Крајинске нахије (управо на територији Неготинске крајине) царски хас, издвајајући 63 села, селишта и острва за потребе царске библиотеке велике Аја Софије, која су и даље задржала статус „слободних“ села на веома ограниченој територији.“(1, стр.87)
Посебно у Крајини налазила се кнежевина која је имала хришћанског кнеза са седиштем у Неготину.
„...– аутономија Крајине се састојала у овоме: Крајина са Неготином и Кључ са Кладовом били су емини (домени) султанијски. Крајином је управљао у име султанија хришћански башкнез, оберкнез, „prince de Kraina“, под којим су стајали сеоски кметови, а имао је три буљу-баше са пандурима. Двојица од ових буљубаша имали су по 15 пандура с којим су чували границе Крајине поред Тимока и са кључке стране. Трећи буљубаша са 30 – 40 пандура био је чувар башкнеза и служио му за раз-ношење наредба по селима. Сви су они били хришћани. Башкнез је имао право расправљања међу својим људима и управљања целом Крајином. У администра-цију кнежине није се смео мешати ни бег из Кладова ни војвода из Неготина, јер је башкнез у томе случају имао право жалбе паши у Видину. За та своја права добијали су башкнезови берате, на основу којих ниједан Турчин није смео у аутономну Крајину ступити са „поткованим коњем“ и „ниједан Турчин није се могао у њој бавити“.
Колико се зна, у Неготину су, бар у другој половини XVIII века, били кнезови из куће Карапанџа. Кад један од њих умре, поставља се други који је свагда добијао берат на своје име.“(4, стр.254)
Кнез је сакупљао дације које је предавао војводи, заповеднику на Ада Кале, а овај их је слао директно у Истанбул. Овај приход је одлазио на издржавање султанија – султанових кћери. Кнежевина је имала своју аутономију са слободом вероисповести и правом подизања цркви. За време кнеза Перче Станковића – Карапанџе у Неготину је 1803. године добијена дозвола и изграђена црква Свете Богородице. То је такозвана Стара црква. Она је делимично била укопана у земљу да не изазива позорност муслимана и није имала звоник.
„Најстарија школа у Неготину помиње се 1787. године али без сигурних података. Али, ако и није било школе, било је писмених људи, осим свештеника и пре првог српског устанка. Тако је на пример Михајло – Миша Ста-нковић – Карапанџић, оборкнез крајински био једини писмени човек у Карађорђевом штабу 1807. године, поред два писара Пречанина.“(1, стр.183)
За време турске владавине Тимочка крајина била је у саставу Видинског пашалука, у коме је крајем XVIII века загосподарио Пазван-оглу. Он као видински господар укида неке повластице крајинских кнежева, а такође Поречку нахију, која је раније била у саставу Београдског пашалука, припаја Видину.
Због ратних дешавања у Крајини и претњи да буду ухапшени, крајински кнез Перча и његов брат Миша Карапанџић беже Србима у Пореч, где Перча умире.
За време I српског устанка када долази до ширења устанка, а потом и преласка Руса преко Дунава, Тимо-чка крајина постаје поприште крвавих битака. Године 1806. у долини Поречке реке и на Џивџибари; 1807. године: на Штубику, Малајници и на Неготину; 1809. на Кладову, Гургусовцу и Бањи; 1810. на Гургусовцу; 1811. на Грамади, Прахову и Брегову; а 1813. најсудбоно-снија опсада Неготина и погибија Хајдук Вељка.
Српски ратни план за 1806. годину предвиђа офанзиву у свим правцима. Карађорђе шаље у Црно-речје од раније познатог кнеза, подстрекача на побуну у Црноречју претходне 1805. године, кнеза Милисава Ђорђевића. Њему се прикључује и Хајдук Вељко са својим бећарима. Вељко углавном делује самостално, врши препаде и чини јунаштва. Такође, почетком 1806. године Миленко Стојковић заузима Пореч и утврђује се њему.
„После тешких турских пораза на Штубику и Малајници Турци су се потпуно повукли преко Тимока напустивши и Зајечар. Карађорђе је после битке на Малајници дошао са делом своје војске у Црну Реку. По доласку у Зајечар за кнеза целе Црне Реке је поставио Милисава Ђорђевића, а за његове помоћнике попа Радосава Жив-ковића, Петра Ђорђевића – Џоду и Драгана Папазоглуа. Пошто су у међувремену Турци напустили Гургусовц и Бању, Карађорђе је Вељка поставио за старешину у Бањи с тим да надгледа границу у гургусовачком и сврљишком крају.“(5, стр.85)
Међутим, после битке на Чегру и пораза устаника, Крајина је поново 1809. прешла у турске руке. Након доласка Руса у Србију у току лета и јесени 1810.године бивају ослобођени Брза Паланка, Кладово, Неготин, Бања и Гургусовац. Хајдук Вељко је остао у Бањи. У Неготину после ослобађања 1810. год. Михајло–Миша Карапанџић постаје војвода од Кључа и Крајине.
„У Кладову је после тога остао кратко време као старешина Петар Добрњац, али је Карађорђе, још док је он био у Кладову, поставио „Новог Коменданта Михаил' Станковича над кр'постију Кладово“. Сем тога у Кладову су одмах постављене српске власти, а у граду 600 људи и 27 топова посаде. У години 1811. био је Вук Ст. Караџић управник царинарнице у Кладову са реоном од Текије до Брегова.“(4, стр.313)
„У војно-стратешком погледу Неготинска крајина била је, скоро непрекидно, једно од највећих и најкрвавијих ратишта српског устанка, ... Црна река, средишњи део Тимочке крајине, пружала је готово неисцрпни еконо-мски и људски потенцијал за ратне потребе источног и југоисточног ратишта Срба са Турцима.“(6, стр.5)
„Сем добре пешадије и необично смелих и офанзи-вних добровољачких одреда „Бећара“, крајеви источне Србије давали су и изузетно веште „тобџије“ као и надалеко чувене коњанике, „атлије“ са којима се прославио Хајдук Вељко – један од највећих јунака српске револуције 1804 – 1813. године.“ (6, стр.6)
На старешинској Скупштини почетком 1811. године, јануара месеца у Београду, на којој се Карађорђе раз-рачунавао са својим противницима,Миленко Стојковић и Петар Добрњац, као предводници супротног табора, поведу Хајдук Вељка са његовим бећарима, рачунајући на његову храброст и њихово вишегодишње заједничко ратовање, да ће им бити од помоћи ако Карађорђе силом оружја покуша да наметне доношење одлука у скупштини. Међутим, Вељко је променио страну. Наводно због писма којим се јавља о нападу Турака на Бању, а и због обећања да ће добити војводско постављење, Вељко напушта Београд и одлази у Јагодину, чекајући расплет и војводско постављење.
Миленко Стојковић и Петар Добрњац бивају проте-рани из Србије и губе војводска места. Они губе, а Вељко добија. Чекало се да убрзо изненада умре кнез Михајло – Миша Карапанџић у лето 1811. године па да Вељко 21. августа 1811. добије декрет о постављењу за војводу богате Неготинске нахије. Упоредо са Вељком, Вук Караџић постаје царинарник, судија, управитељ и на крају „комесар Правитељствујушћег Совјета“ у Крајини. У Поречу уместо Миленка, старешина постаје његов писар Јован Стефановић.
О томе Вук Караџић (Историјски списи, II стр.93) каже:“Тако се Карађорђе опрости својих противника и постане неограничени господар, али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају и њега из ње истерају; јер да је Миленко 1813. године био доље на Дунаву, јамачно Турци не би онако лако обладали, а докле год лађе њихове не би прошле Дунав до Мораве, дотле се ни она војска турска од Делиграда, ако би и допрла до Мораве, не би смјела онде утврђивати; а исто би тако Петар Делиград бранио и Турке на ономе крају обустављао много боље од Младена; а и на Дрини да је био Јаков, јамачно би штогод био бољи од кнеза Симе,јер је од њега био паметнији и разборитији, а боље је познавао онај крај и људе на њему.....“
„Свакако ваља истаћи и боравак Вука Караџића у Кључу и Крајини, где се као службеник на разним местима помиње од средине 1811. па (са прекидима) до средине 1813. године. Тако је он био у својству писара и ђумрук-џије наизменично у Кладову, Брзој Паланци, Буковче и Брегову, а кратко време замењивао је и Јефту Савића Чотрића у Брзој Паланци. Поред Вука у Брзој Паланци помиње се и Сима Милутиновић као ђумрукџија.“(6, стр.69)
Због рата са Наполеоном Русија 1812. године у Букурешту склапа мир са Турском, што су Турци иско-ристили за покретање војне акције у циљу покоравања Србије. У лето 1813. Турци наступају из Видина према Крајини и Неготину, које брани Хајдук Вељко са око 3.000 људи, међу којима је било и из Пожаревачке нахије пристиглих као помоћ.
У одбрани Неготина гине Хајдук Вељко 18. јула 1813. године. „...Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смео показти да се поплашио и слути на зло, него је свако морао бити слободан и весео ако му се и неће, а како њега нестане, војска одмах повиче да се више не може држати у Неготину, него да се мора бјежати макар и како. И побјегну у Пореч.“ (7, стр.49)
Да се војска не би обесхрабрила, Вељко је сахрањен ноћу код Старе цркве, због чега је неки зову и Хајдук Вељкова црква, али даља одбрана без Вељка није била могућа. Спасио се како је ко знао и умео. Бећари са својим старешинама извукли су се ноћу преко Неготи-нског Рита, а ко није био информисан и није могао, био је препуштен турским сабљама. „...што је пао, на пример, Неготин у којем је погинуо „познати генерал Велко“, што је свих четири – пет хиљада Срба, листом побијено.“ (3, стр.383)
О Хајдук Вељку Вук Караџић каже: „..Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега него он Црног Ђорђија,али је слушао заповјести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави хајдук и тим се именом дичио и поносио до своје смрти.
...Може бити да је карактеру своме најпротивније учи-нио што је издао Миленка и Петра у Београду. Колико је на новце и на остали сваки плен био лаком на војсци, толико за те ствари није марио кад их је имао, него их је штедро поклањао другима, па и то не само својим вој-ницима него и другоме свакоме: Кад у мене вели, има, коме гођ треба нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога гођ знам да има.“ (7, стр.50)
„Када је тако дошао у Неготин, није имао никакво друго богатство осим добрих коња и господског одела и оружја. Али 1812. године закупи од Совјета скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом брзо обогати, но и тај добитак готово сав подели са својим бимбашама и буљубашама.“ (10, стр.82)
КАО И СВИМ ЉУДИМА, СВАКОМ ЈЕ ЧОВЕКУ МИО ЊЕГОВ ЖИВОТ. КАДА ДОЂЕ ТРЕНУТАК ДА СЕ ОН ИЗГУБИ, И ВОЈСКОВОЂЕ БЕЖЕ СА БОЈНОГ ПОЉА.
Пред Турцима шанчеве напуштају Петар Џода у Вражогрнцу и Милисав Ђорђевић у Зајечару.
Хајдук Вељко је погинуо. Пала је линија одбране на истоку. Источна војска је уништена. Зар у Србији није било још старешина и војвода, шанчева и топова? Моћних тврђава у Смедереву, Београду, Шапцу... Било је. Али није било послушних ратника који би слепо извршавали наређења осионих старешина и гинули под турским сабљама. Није било Источне војске. Турци су продирали. Србија је пала, а њене старешине и војводе међу првима су пребегле преко Саве и Дунава у Аустрију. Показале су се да нису ништа бољи јунаци од оних људи које су, некада у времену свевлашћа, кубурама стрељали због кукавичлука.
ТИМОЧКА КРАЈИНА У РАТОВИМА ЗА НЕЗАВИСНОСТ СРБИЈЕ
Након победе над Наполеоном и одржавања Бечког конгреса 1815. године, Русија добија могућност да енергичније делује према Турској и захтева испуњење 12. тачке Букурештанског мира, која говори о аутоно-мним правима Србије. Такође са II српским устанком под Милошем Обреновићем Србија започиње процес остварења аутономије и формирања кнежевине.
Пореч од 1815. године остаје у саставу Београдског пашалука, односно Србије, а остали део Тимочке крајине и даље је под Турцима.
У Поречу је рођен познати Капетан Миша Анастасије-вић, у XIX веку један од најбогатијих људи у Србији. Пок-лонио је отечеству такозвано Капетан Мишино здање, садашњу зграду Ректората Београдског универзитета.
Нови руско-турски рат завршен је Једренским миром 1829. године, којим је, што се тиче Србије, потврђено да јој се врати шест нахија које су за време I српског устанка биле у саставу Србије. То је потврђено султановим хатишерифом из 1830. године, али Турци су отезали са испуњењем уговора. Кнез Милош у договору са народним првацима организује побуне у тим нахијама. У априлу 1833. диже се побуна у Тимочкој крајини.
Из Зајечара Турци су се повукли у Велики Извор преко Тимока, тако да су супростављене оружане групе стајале на супротним обалама реке, у ишчекивању помоћи и наређења од виших органа власти, Турци из Видина, а Срби од Милоша Обреновића. Међутим, десио се инцидент који се претворио у такозвану „Зајечарску сечу“, у којој су турски војници убили 117 човека. Због таквог стања кнез Милош шаље своје трупе у Тимочку крајину. Новим султановим хатише-рифом из 1833. године, потврђује се присаједињење отргнутих нахија.
Присаједињење Тимочке крајине Србији било је добродошло кнезу Милошу за лично богаћење.
„Сам Милош Обреновић имао је у Зајечару и околини своја имања. То су пре свега биле воденице, једна у Звездану, две, горња и доња великоизворска на Тимоку, у великоизворском атару, једна у Вражогрнцу и једна воденичиште под Прлитом. Најбоље су радиле обе великоизворске воденице и она у Звездану. Кнез је настојао да држи монопол над воденицама у овом крају, па је кад су неки Вржогрнчани и Великоизворци тражили да подигну себи нове воденице, писао свом опуномоћенику: “То препоручујемо вам, да никако не дозволите правити, но да остане по старом и нека на нашим воденицама рану мељу, као што су и до сад чинили, а можете слободно сви на истим воденицама млети и неће оскудевати с воденицама.“
На његовим воденицама млели су не само наши људи него и сељаци из Видинског пашалука. Приходи су били велики. Осим воденица кнез Милош је овамо имао ливаде, винограде и баште.“ (9, стр.82.)
Први српско-турски рат 1876.године
Након босанско-херцеговачког устанка 1875.године, Србија јуна месеца 1876. улази у рат са Турском. Српска команда формира источну војску (тимочку) коју сачињавају Неготински, Зајечарски и Књажевачки одред. Неготински одред имао је 8.000 војника.
„Двадесетог дана после почетка рата одлучено је да се моравска и тимочка војска сједине у моравско-тимочку војску,а за њеног главнокомандујућег именован је руски генерал Черњајев. Сматрало се да ће на тај начин српски интереси на источној страни бити безбеднији, а између осталог да ће бити враћен Велики Извор. Черњајев је убрзо стигао у Зајечар и 6. јула водила се нова битка за Велики Извор. У овом боју ангажовано је 15.000 војника. Битка је ипак била изгубљена, највише због слабог распореда снага и недостатка муниције. Процењује се да су у овој бици Срби изгубили 2.000 а Турци 5.000 војника.“ (9, стр.86)
Србија трпи пораз код Ђуниса. Напуштен је Књажевац и Зајечар. Даље одступање од Књажевца спречено је доласком у помоћ војске из пожаревачког краја. На напуштеним теренима настаје терор турских Черкеза, безвлашће и отимачина, такође и од наше војске у повлачењу. РАТНО СТАЊЕ: СТРЕПЊА, ХАОС И ВАРВАРСТВО.
Турци и Черкези залазили су по напуштеним селима пљачкали и палили куће и школе.
„...Др. Мачај на једном месту у својој монографији о црноречком окружју каже описујући ситуацију у рату: „...Од постеља ни трага, прострта слама све је. На том леглу морају лежати тешко рањени, тифозни и дизен-терични. Доиста лабава брижљивост за оне који су пре неки дан живот жртвовали за отаџбину...“ (9, стр.395)
„..Један очевидац описује Бољевац на дан 7. августа овако: „Нигде живе душе. Одморим коње и разгледам по крчми и дучанима. До вароши нису допрли Турци, али грознијем газдовању не бих се ни од њих надао. Еспап балкалско-болтаџијски разбацан, прекршен, сломљен. Тезге поизвртане, једном речју страховит крш и лом у предметима који нису однети. У крчми Кола Ватковића покрио земљу пасуљ, брашно, мекиње, пшеница. Трагови правог варварства, а то су учинили наши.“ (5, стр.140)
„...народ се вратио у празна села, најчешће опљачкана од турске војске, али и од наше војске и тзв. доброво-љаца из других земаља. И домаће становништво је у време безвлашћа пљачкало напуштена добра.“(5,стр.142)
„Улазак турске војске на подручје источне Србије био је фаталан. Теритотија коју су освојили претворена је у згариште. Причињена је огромна материјална штета, која је за целу Србију износила 11.781.500 дуката, а само на округе црноречки и књажевачки отпадало је 6.554.000 дуката.“ (9, стр.87)
Србију спашава Русија. Турци се повлаче на старе границе. Примирје је закључено 1.новембра 1876. а мир је склопљен 28.фебруара 1877.године.
Други српско-турски рат 1877 – 1878.године
У априлу 1877. године Русија је заратила са Турском. Због неспремности и последица претходног рата Србија је са припремама за рат отпочела јуна месеца 1877. Уместо јединствене акције против Турака, краљ Милан морао је у новембру месецу да гуши Тополску буну коју су изазвале присталице Карађорђевића. У рат се кренуло децембра месеца 1877. године.
„Војници Неготинске крајине који су учествовали у офанзиви Тимочког корпуса били су најпре концент-рисани на положају Пандарила у правцу Пирота на самој граници. У борбу је најпре ступила Књажевачка бригада, а затим остали батаљони Црноречке и Краји-нске бригаде. После заузећа Бабине главе пут је био отворен према АК Паланки (Белој Паланки) и Пироту.
За напад на Паланку одређене су три колоне лево, центар и десно крило. Два крајинска батаљона са једним црноречким држали су центар. Покрети су почели у ноћи 11. и 12. децембра. Турци су упорно пружили отпор, али су битку решили Крајинци када су ступили у борбу. Паланка је прешла у српске руке. Остао је Пирот као стратегијски важна тачка за одбрану. План напада је остао исти као и за напад на Паланку. Крајинци су опет држали центар напада са задатком да одржавају везу са десним и левим крилом. Битка за Пирот почела је 15. децембра 1877. године. Кључки батаљон Крајинског пука натерао је Турке да се повуку са предњих на задње положаје. Око 5 сати почео је општи напад. Турци су 16. децембра напустили Пирот. Тимочки корпус није имао велике губитке, али је зато имао већи број рањених.“ (2, стр.197)
Након тога Тимочки корпус заједно са Моравским корпусом потискују Турке са Преполца и Самокова.
Кроз предео између Лесковца и Врања, где су се вод-иле борбе са Албанцима који су били на страни Турака, главни терет пао је на Књажевачку и Крајинску војску.
Упоредо, друга група неготинско-зајечарске војске наступала је преко Тимока према Белоградчику и Кули.
Борбе су престале јануара месеца 1878. године због закључења примирја Русије и Турске, а потом потпи-сивања Санстефанског мира.
Интервенцијом Пруске сужени су руски и велико-бугарски апетити. Одржан је Берлински конгрес евро-пских сила на коме је одлучено да Србији припадну територије које је војно освојила, укључивши нишавску и врањску област, које су према Санстефанском миру требале припасти Бугарској. У Бугарској формиране су две аутономне области, а Аустроугарска добила право да окупира Босну и Херцеговину. Србија, Румунија и Црна Гора добиле су независност.